Krasno i velikolepno uzdiže se sunce iza gorab tamo,— zemlji Jaje novu krepost i milinu — a nama naveštjuje jasni — bistri dan. — Blagodatno baca životvorne luči svoje na sve strane uboge moje i razorene domovine, nu na mesto plodne obilnosti dorvaša novi čemer, novu tugu mojim toli mnogo prctarpivšim, toli duboko opadšim zemljakom. (»i»pi u »radinu) Otačbino! otačbino! hoćes li još dugo pod bremenom i jarmom dušmanskih uzdisat verigah? — dugo jošter kopilad tursku u sebi i polag sebe tarpiti ? O pretezki udesu ! kako nemilostivo proganjaš milu bratju mojega tako slavnoga, tako blagorodnoga, kralju i domu uvek...