Dogodi se tako godine 1551., kad sam jednom bio s njim, da je otac Ignacije rekao: „Sad sam bio iznad neba.“ Doživio je, mislim, nekakav ushit ili zanos, što mu se često događalo. Zanimao sam se s počitanjem: „Oče, što je to bilo?“ On skrenu razgovor na drugo. Držao sam da je sada prikladan trenutak pa sam ga preklinjući zamolio ne bi li nam htio iznijeti na koji ga je način Bog upravljao sve od početka obraćenja, da nam taj prikaz mogne služiti kao oporuka i očinska pouka. „Oče – rekoh mu – postigli ste one tri stvari što ste ih željeli vidjeti prije svoje smrti, pa se bojimo da ne budete pozvani u nebo.“ Otac se ispričavao svojom zauzetošću. Tome on ne može obratiti pozornost ni dati vremena. Ipak nadoda: „Odslužite Polanco, Poncio i vi tri mise za tu stvar te mi, pomolivši se, recite što mislite o tome!“ „Oče – rekoh – mislit ćemo isto što i sada.“ On će na to s velikom ljubaznošću: „Učinite što kažem!